U emisiji se razmatra šta tačno predstavlja seksualno nasilje. Takođe je naglašeno da šteta nastala usled uznemiravanja i zlostavljanja ostaje „slepa mrlja” za mnoge sportske organizacije, bilo zbog straha od narušavanja ugleda ili zbog neznanja, ćutanja i saučesništva. Zbog toga se seksualno uznemiravanje i zlostavljanje u sportu posmatraju kao posledica zloupotrebe odnosa moći, a organizacije koje ne uspevaju da se s tim suoče mogu se smatrati simptomom lošeg, odnosno neuspešnog sportskog upravljanja.
Istaknuto je da sportisti svih uzrasnih grupa imaju pravo na „bezbedan sport” (safe sport): sportsko okruženje koje je pravedno, ravnopravno i oslobođeno svih oblika namernog i nenamernog seksualnog nasilja nad sportistima.
Objašnjeni su i najčešći rizici za seksualno zlostavljanje, koji su veći kada: ne postoji adekvatna zaštita i kontrola (npr. politike bezbednog sporta, protokoli ili kodeksi), kada postoji visoka ambicija za uspehom kod roditelja, sportista ili trenera, kada zlostavljač ima snažnu motivaciju, i kada su sportisti posebno ranjivi (naročito u vezi sa uzrastom i zrelošću, jer neki počinioci ciljaju mlade sportiste) u okruženjima bez nadzora.
Naglašeno je da su neznanje, poricanje i otpor među sportskim liderima izuzetno značajni – možda čak i među samim sportistima – i da to predstavlja veliki izazov u obezbeđivanju podrške unutar sportske zajednice za smanjenje rizika i prevenciju. Razumljivo, većina nerado priznaje da se seksualno uznemiravanje i zlostavljanje dešavaju u njihovim organizacijama.
Istaknuto je da prevencija počinje podizanjem svesti o namernom nasilju kroz širenje programa edukacije i obuke zasnovanih na dokazima, ali i kroz druge kanale, poput televizijskih emisija koje imaju veliku gledanost.
Ukazano je da je Protokol za zaštitu sportista razvijen pre nekoliko godina, ali da još uvek nije predstavljen javnosti niti je implementiran u sportu u Srbiji.
Napomenuto je da sportisti, pored toga što mogu biti žrtve, naročito stariji, mogu biti i počinioci, ali da su treneri najčešće počinioci.
Zaključeno je da buduće aktivnosti treba usmeriti na edukaciju i prevenciju, uz poseban fokus na objašnjenje sledećeg:
a) šta tačno predstavlja seksualno nasilje;
c) da je sve to u interesu sportista;
d) da su odgovorni u klubovima i savezima dužni da sprovode pravila protiv seksualnog nasilja u sportu;
e) da svi sportisti imaju pravo na tretman sa poštovanjem, kao i na zaštitu od nenamernog nasilja;
f) da sportski lideri, kao i najviše sportske organizacije i institucije u Srbiji, moraju biti odgovorni za rešavanje briga i pritužbi sportista, uz mehanizme prijavljivanja i upućivanja, kao i neutralan mehanizam za rešavanje sporova;
g) detalje o tome gde potražiti savet i podršku za sve strane uključene u prijavu;
h) da treneri treba da razvijaju snažno partnerstvo sa roditeljima/starateljima sportista radi promocije bezbednog sporta, odnosno da se trenerima ne sme dozvoliti da potpuno izoluju sportiste od roditelja i kluba/saveza;
i) da sportisti treba da razgovaraju o ovoj temi sa roditeljima, i da roditelji treba da obrate pažnju na promene u ponašanju dece koja treniraju.